субота, 19. мај 2018.

Игор М. Ђурић: Сила невидљива!


На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.


                         

             
         
Димитрије Руварац: „Спаса нам нема, пропасти нећемо!“.
Али! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.
Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!
Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од од нас самих. Предуслов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше, патетичне и неукусно испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена елита, шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, европа без алтернативе, себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама.

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас Бриселски споразум учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли дупла плата филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли политика стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтерантиве осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?
Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што очекујемо нереално од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

понедељак, 14. мај 2018.

Слободан Антонић: Косовски завет не дозвољава Србији да буде права колонија

Наши господари и њихови интелектуални лакеји не схватају да је Вучићева власт тек хипертрофија духовног ништавила у којем су социјални очајници, преко контролисаних медија, ухваћени у замку простачке уцене: „Без мене остаћете без пензија, а ваша деца се никад неће запослити”
Слободан Антонић
Побуну Нишлија због отимања аеродрома подржао је „Пешчаник” (овдеовдеовдеовде и овде). Цео проблем приказан је као самовоља диктатора.
Но, исти тај портал објавиће и текст свог сталног економског коментатора који тврди да је „давање београдског аеродрома у концесију компанији Ванси добро за Србију”.
Овај аеродром је, међутим, 2017. године зарадио 30 милиона евра. То значи да ће током последњих 8 година концесије – дакле трећину времена, Vinci Airports користити београдски аеродром за џабе.
Али, баш то што је „Никола Тесла” профитабилан, за „Пешчаниковог” економисту главни је разлог да га се отарасимо:
„Чак се и поједини економисти буне што држава продаје фирме које добро раде. А одговор је једноставан: који ауто ћете боље продати: покварени или онај који је у добром стању?” (исто).
Но, зашто бисмо уопште продавали странцима ауто који нам ваљано служи? То нам овај економиста неће рећи. За њега је аксиом да ће странци боље управљати нашим предузећима него ми који смо их направили.
Из те позиције, наравно, не може да се схвати повезаност Вансија и киднапера нишког аеродрома. „Константин Велики” није отет зато што Србијом влада самовољни диктатор. Он је отет зато што је Србија колонија.
Нишки аеродром, дакако, није потребан Вучићу да би се самозабављао. Он га је узео зато што страни газда неће конкуренцију.
Извор: tangosix.rs
Из Ниша тренутно лете авиони четири лоу кост компаније, а аеродромска такса свега је 3 евра (у Београду је 15). Цела јужна и средња Србија лети преко Ниша за Немачку и Швајцарску, а све више то чине и Београђани. Отуда је на „Константину Великом” број путника у последњих годину дана повећан за 165% (овде).
Наравно да Француз не жели да му се у посао меша неки алтернативни аеродром. Зато ангажује политичке компрадоре да му обезбеде монопол. Случајно, главни компрадор овде преферира стил аутократе. Али, и да имамо нешто више олигархијску („демократску”) управу, извесно је да би се десило исто,  само у мање грубом облику. Јер, ми смо ипак колонија.
То сада препознају, а баш тако и именују, поједини економисти (овде и овде). Чак и техничка интелигенција почиње да увиђа да нешто озбиљно није у реду.
Знаковит је интервју Ненада Милановића, ИТ стручњака и власника ИТ предузећа са 70 запослених из Новог Сада. Наслов интервјуа је: „Српска помоћ немачкој привреди”. Милановић је, наиме, љут што је немачки ИТ гигант Continetal AG добио од српске владе 9,5 милиона евра субвенције да овде започне пословање.
„Оно због чега се ми бунимо”, каже Милановић у име целог домаћег ИТ сектора, „јесте да је дошао неко ко ради исту ствар као и ми, а ви то хоћете да субвенционишете. Уместо да субвенционишете српске производе који би могли да имају несразмеран приход у односу на трошкове, ви сте одлучили да субвенционишете производе туђе државе”.
Ненад Милановић (Извор: Данас)
На питање новинара: „Програмере и ИТ стручњаке бије глас да су незаинтересовани за политику, а кад их држава овако стисне онда кукају на њу?”, Милановић одговара: „Ово је лекција. Ми смо одлучили да се до краја боримо против ових субвенција. Заиста нам је свима ово добра лекција”.
Тако је у колонији. Сваки страни привредник увек ће бити повлашћен у односу на домаћег (о томе сам писао овдеовдеовдеовде и овде).
У Србији, наиме, субвенције странцима давале су последње четири владе. Вучић, док је био премијер, говорио је „да држава страним инвеститорима треба да даје и више субвенција“, те да он хоће да се даје и „два пута више!“. Сада је то по раднику €10?12.000. То значи да је Вучићев циљ €20?24.000 дотација по запосленом, само ако ради за странца?!
На Србију се из ММФ-а врши притисак да прода Комерцијалну банку (овде), ту последњу важнију домаћу банку која покрива 12% овдашњег тржишта (преко 200 експозитура), лидер је по девизној штедњи (1,6 милијарди евра; овде), прошле године зарадила је 61 милион евра (овде), а пред Ускрс су њене акције, вредне 30 милиона евра, дословце „разграбљене” (овде).
Пред продајом је и Дунав осигурање – једина домаћа осигуравајућа компанија. Ту је и приватизација ПКБ-а који храни Београд – „обећано је ММФ-у” да се све заврши „до средине године”. После је на реду „реструктурирање” ЕПС-а – у који ће, најпре, да уђе мањински страни капитал, а у следећем кораку ће и преостали део бити продат странцима. Следе општински водоводи, бање, изворишта пијаће воде, Србија шуме, Банка поштанске штедиоице, Телеком и све остало.
Чак је и Дојче веле известио да „сто хиљада српских радника за мале паре шије одећу за велике европске компаније”, радећи у условима који као да су „у предворју Бангладеша” (овде). Када наши компрадорски политичари све буду распродали странцима, и у осталим гранама привреде радићемо као у Бангладешу, а живети као у Индонезији (видети овде).
Призор из Индонезије (Фото: Андре Влтчек)
Али, добро је што су наши ИТ стручњаци и привредници најзад почели да схватају проблем. Но, да би га стварно разумели, потребно је да изађу изван оквира уских гранских интереса. Не упропаштава ова власт само ИТ сектор. Она као (ауто)колонијална управа упропаштава – и мора да упропасти – све у Србији. Јер, како ће другачије колонијалиста да заради?
Врх свега још, Србија је нарочита колонија. Од дела њене територије хоће се направити марионетска држава, као предстража за „највећу америчку војну базу саграђену после Вијетнама” и „највећу америчку базу у Европи”.
Ових недеља наши компрадорски политичари принуђени су да то прављење „државе” озваниче.
„Под све већим спољашњим притиском да се што пре реши питање Kосова, утисак је да Вучић пребира по глави шта би могао да добије тзв. компромисним решењем за које се залаже и које би и њега лично спасло. Још ономад када се јавио из Америке био је видно депресиван и то није била глума, како многи мисле. Неименовани тамошњи саговорници су му објаснили да је прича о Kосову завршена и да ту нема више шта да тражи. Порука је била јасна: то што он жели као компензацију за столицу Kосова у УН неће добити“ (овде).
Пошто смо на прагу великог финала, главном извршитељу задатка у помоћ прискаче колонијална интелигенција. Њена Second Serbia Elite Unit нам већ две деценије туви у главу како нам Косово никад није ни припадало (овдеовде или овде), а ако и јесте, с правом нам је одузето, те да ту не можемо више ништа да урадимо, него да се окренемо будућности и Европи.
И тако, некако баш ових дана, сведоци смо изненада пробуђене потребе useful idiots of a colonial rule да се резимира како смо „Косово одавно изубили” – управо оно које „никада и није било наше” (?!), те да нам је једино преостало да што пре прихватимо „реалност”.
И ево како у дневнику Данас (зa који зли језици кажу да је „углавном болно досадан и испразан”) колумнистичке ведете крећу да објављују чланке о Косову. А њихови наслови су својствени: Алексеј Кишјухас: „Обијање Косова о главу”; Никола Самарџић: „Косово република”; Гордана Суша: „Затрпавање Косовом”; Милојко Пантић: „Света српска земља тражи нове жртве” итд. А у интервјуу овом листу, Милан Ст. Протић нам поручује: „Kосово је за Србију изгубљено… Ми смо Kосово вратили 1912. године, изгубили смо га 1999”.
Извор: Данас
С тиме се слажу и на „Пешчанику” (Весна Пешић – Саплитање у српско-косовском глибу; Надежда Миленковић – Преткосовски циркус; Љубодраг Стојадиновић – Божија зловоља). Свој прилог актуелном брејнвошингу Срба даће и Бошко Јакшић у Политици (Косово ће бити решено, тежи део посла долази), као и Иван Чоловић у Времену (Који завет?).
Јавио се и Саша Јанковић. Поновио је своје раније тврдње (које сам већ критиковао овде) – да је „сувереност Србије на Косову непоправљиво нарушена деведесетих”, „да треба прихватити реалност”, те да он „не би спречавао Косово у чланству у међународним организацијама” (овде).
Тако се још једном потврдио разочаравајући увид да се код нас за власт, нажачост, боре две фракције исте, компрадорске политике. Заправо, изгледа да се програм великог дела наше мејнстрим опозиције састоји у овом: „Ево, ја ћу бити бољи слуга од Вучића. Ја могу да издам више.”
То је та лоша бесконачност српске политике. У њој, као да се хуље и корисни идиоти, с једне стране, такмиче за колонијалне привилегије с нитковима и корисним идиотима, с друге стране.
Потпомогнути (ауто)колонијалном интелигенцијом, ове две фракције компрадорских политичара успеле су толико да хипнотишу Србе да би данас озбиљније протесте, изгледа, пре изазвало избацивање америчких филмова из кабловске понуде, него пад Косовске Митровице.
Међутим, таква рачуница суштински је погрешна. Велики српски историчар Радован Самарџић тачно је приметио:
„Косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ”.
Радован Самарџић (1922 – 1994)
Чак и ако званична идеологија у Србији то уради, по мишљењу Самарџића, „корење српске самосвести толико је, расплићући се, урасло у косовско тле, да ће и после најдубљег преоравања понека жилица ипак надживети и то потоње зло, те избацити нове изданке” („Косовско опредељење Срба”, Књижевне новине, бр. 779?780, 1?15. јули 1989. године).
Зато, уверен сам да греше наши господари и њихови интелектуални лакеји када мисле да ће завршити посао чим Вучић (или неки његов представник) потпише „правно обавезујући споразум”. Не схватају да је Вучићева власт тек хипертрофија духовног ништавила у којем су социјални очајници, преко контролисаних медија, ухваћени у замку простачке уцене: „Без мене остаћете без пензија, а ваша деца се никад неће запослити.”
Али, Србија, иако колонија, не може да буде колонија. „Највећа вредност косовске легенде јесте што је жива”, каже песник. „Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење”.
То је „свети завет због кога смо пет векова на ватру ложени, мешали зубе и мозгове, пекли душу, прси истављали. Да смо ту сагнули душу, заувек бисмо остали погурени. Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути” (исто).
– Али то су песничке химере – рећи ћете. Но, да су то само „химере” одавно би већ неко, у ланцу наших компрадора, потписао „правно обавезујући уговор”. Али није. Чак се и наша „елита“ не усуђује да изда тек тако.
И то је оно што је важно. Можда је нешто у знању (о ономе што се дешава). Али, нешто је и у карактеру. Јован Ристић упозорио је још пре 130 година: „Кад Бог хоће да подигне посустале нараштаје, не шаље им велике умове, већ јаке карактере”.
Изгледа да је дошло време да се и у Србији подигну посустали нараштаји. Дошло је време и у Србији за јаке карактере.
И зашто да то не започне од нас?

уторак, 08. мај 2018.

Милош Ковић: Завет или Унија

                                     

Преузето: Политика, 26. 3. 2018
Пише: Милош Ковић

Сада је јасно зашто највећи српски медији, са изузетком Политике, прећуткују постојање Апела за одбрану Косова и Метохије. Подсетимо се, потписало га је 12 епископа Српске православне цркве, 14 академика, близу 400 професора универзитета и научних радника, и преко 16.000 грађана Републике Србије, Црне Горе, Републике Српске и из расејања. Наш „јавни сервис“ који промовише „наше право да знамо све“ је чак, пре него што је у потпуности ућутао, напао потписнике Апела, и водио срамотну кампању против митрополита црногорско-приморског и егзарха Трона Пећког Амфилохија, не објавивши ни једну реч из садржаја овог документа.
Овде није реч само о томе да је Апел настао упркос свеобухватној контроли власти над медијима. Кључно је то што се показало да људи који данас управљају Србијом хоће да учине управо оно на шта је овај документ упозорио српску јавност. Да подсетимо, у Апелу се од њих захтева да поштују заклетву коју су положили на Јеванђељу и Уставу. Тражи се да не потписују „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“, којим се, у прикривеној форми, признаје независност „Косова“. Захтева се да се територија Косова и Метохије не дели са Великом Албанијом, која се ствара пред нашим очима, нити да се „Косову“ поклања столица у Уједињеним нацијама. Потписници Апела заложили су се за замрзавање конфликта, по угледу на остале сукобе у Европи и свету, и за чекање да се промене у светским односима снага коначно материјализују и на Балкану.
Апел за одбрану Косова и Метохије је, у међувремену, кроз трибине, гостовања у локалним медијима и на интернет телевизијама, кроз потписивање на веб сајту www.neodustajemo.rs , прерастао у прави друштвени покрет. У међувремену се, међутим, наставио и посустали „унутрашњи дијалог“ о Косову. Његови учесници, које су саме српске власти одабрале, својом огромном већином изговарају оно што пише у Апелу: не потписивати признање сецесије у било којој форми, не пристајати на поделу, нити на столицу у УН, замрзнути конфликт.
Српске власти, председник републике и чланови владе, међутим, упркос свему, упорно понављају да ће, јер то траже ЕУ и САД, морати да потпишу „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Они не крију спремност да пристану на столицу за Косово у УН „под одређеним условима“ који су, за сада, само њима знани. Српски министри јавно нуде поделу Косова и Метохије. Из западних и приштинских медија сазнајемо да они чак незванично предлажу размену наше земље на Косову (Метохију више и не помињу) за наше територије у „ужој Србији“. Према истим изворима, Албанци су спремни да о томе разговарају. Од предаје свега што се налази јужно од Ибра Великој Албанији, а то значи преко 70.000 наших сународника, свих српских светиња и најважнијих рудних богатстава, спасавају нас, међутим, само наши традиционални пријатељи, САД и Немачка, који знају да би, применом етничког принципа, у нове кругове насиља потонуле и Македонија и Босна и Херцеговина.  О томе сам, на овом месту, писао пре месец дана.
Председник републике, Александар Вучић не демантује да ради на „размени територија“ са „Косовом“. Напротив, у обраћању из Њујорка рекао је да је „Србији лакше да преговара са Тачијем“ него са „представницима међународне заједнице“ и да би „волео када бисмо имали могућност да Срби и Албанци разговарају, ми бисмо лакше решили наше проблеме, али нико то неће да пусти”. По његовим речима, сви „компромисни“ предлози Србије наишли су на одбијање. За западне силе „Косово“ је независна држава.
Да ли ће ове најновији, њујоршки ударац, учинити да коначно почнемо да користимо сопствено искуство и здрав разум? Александар Вучић је, у истом разговору, изговорио да западне силе „нису цео свет“ и да постоји и „друга половина света“, која не признаје сецесију Косова. Рекао је, међутим, и да ће своју платформу о Косову усаглашавати са „међународном заједницом“. Хоће ли она бити усаглашена са уставом и вољом грађана Републике Србије? Да ли ће бити усаглашена са међународним правом и резолуцијом 1244, која, до коначног решења, за Косово и Метохију предвиђа само суштинску аутономију, повратак, макар и у ограниченом броју, српске војске и полиције, разоружавање Албанаца, повратак свих прогнаника на своја огњишта и пуну безбедност за све становнике ових покрајина?
Хоћемо ли коначно престати да се одричемо себе и завета наших предака? Да ли ћемо наставити да претке супротстављамо потомцима? Хоћемо ли заиста да поверујемо да ће нам препуштање деце из Ораховца Рамушу Харадинају и Едију Рами повећати природни прираштај и донети срећну будућност нашој деци? Да ће нам се деца рађати захваљујући вери у ЕУ и Холивуд, или у Светосавље и Косовски завет?
ВИКИПЕДИЈА:                                                                                                                                    Милош Ковић (Шабац1969) је српски историчар, доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду[1]. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 - почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 - почетак 20. века).[2]